Od NAS dvoje do NAS četvoro

D+E family

17.11.2017.

Zazvonio mi je telefon. Nepoznat broj. Uvek dva puta razmislim da li da se javim ako nisam sigurna ko zove. Javila sam se. Posle nekoliko pitanja i mojih odgovora usledila je rečenica u koju nisam mogla da poverujem. ,,Potreban je smeštaj za bliznakinje koje imaju 4 meseca. Razmislite o tome da li želite da ih prihvatite i javite nam”. Sve ostale informacije sam zapisala na papir. Ostala sam u šoku, a zamislite u kakvom šoku je bio Denis! Kada smo pričali o tome koji uzrast deteta bi nam najviše odgovarao (kao da smo mi to znali), uvek smo naglašavali da nismo spremni za bebu. Nismo bili spremni za jednu bebu, a tek za dve…:). To je bio naš dogovor. Denis me je stalno podsećao na njega. Nismo mogli da razumemo zašto su nas zvali za bebice ako smo naglasili to da nismo spremni za bebu. Pored tog našeg dogovora, takođe smo znali da, sa odlukom da postanemo hranitelji, prestaje da bude najvažnije ono što mi želimo, već je najvažnije da budemo otvoreni da se brinemo o deci kojoj je to potrebno bez obzira na njihove godine, nacionalnost, zdravlje i slično.

.

23.11.2017

Na dan prvog viđenja sa curicama.

Pre nego što smo doneli konačnu odluku, imali smo susret sa devojčicama, koje su za to vreme bile na urgentnom hraniteljstvu. ,,Danas je taj dan. IDEMO DA VIDIMO CURICE”. Nisam znala šta ću od treme. Odluku smo ostavili po strani i čekali taj prvi susret. Nismo znali šta će presuditi, ali smo osećali da ćemo odlučiti nakon susreta. Najpre smo otišli u Dečije Selo, a zatim u susret devojčicama. Put od Dečijeg Sela pa do kuće hraniteljke nije bio dug, ali meni se činilo da putujemo čitavu večnost. Brojna pitanja su mi se vrzmala po glavi. Kada smo stigli, hraniteljka nas je dočekala sa osmehom. Bilo mi je lakše. Prvo što je rekla, bilo je: ,,Pa vi ste tako mladi”. Nisam znala da li je to dobro ili loše. U svakom slučaju, protumačila sam to kao nešto loše. Pomislila sam: ,,Verovatno misli da mi, ovako mladi, nećemo moći da si izborimo sa dve bebe''. One su spavale u kolicima. Samo smo videli njihove male glavice. Nisam mogla da verujem svojim očima. Odjednom sam shvatila da je to velika privilegija, a još veća odgovornost.

Bila sam prilično nervozna. Prva beba se probudila i hraniteljica ju je donela i dala mi je u ruke. Ona je uglavnom plakala. Bila sam malo razočarana u sebe. Jedino što mi je dalo nadu da će sve ovo biti dobro jeste bio jedan njen pogled. Tako me je lepo pogledala. Znala sam da je to to. Približila nam je stvari koje se od nas očekuju: viđanje sa roditeljima, kontrole kod doktora, itd. Odjednom me je preplavio talas straha i panike. Samo sam htela da pobegnem. Bila sam uverena da ja to ne mogu. Sve se pretvorilo u realnost. To više nisu bile samo zamišljene idilične scene u mojoj glavi, nego realnost. Shvatila sam da je to prevelika odgovornost. Pomislila sam: ,,Pa to nas nisu učili na obuci. Kako ćemo se mi snaći ?'' Samo sam želela da pobegnem odatle, da budem sama sa sobom i dobro razmislim o svemu.

Pre odlaska kući, prva beba se ponovo probudila i imala ja poseban momenat sa Denisom. Oni su se pogledali, a ona se nasmešila. Od tada, pa sve do sad, za njega uvek ima poseban osmeh.

Seli smo u auto. Ostali smo bez teksta. Jedno vreme smo samo ćutali. Znali smo da je najbolje da prespavamo i razmislimo narednog dana. Veoma smo zahvalni porodicama i prijateljima i odmah smo ih obavestili kako stoje stvari. Imali smo veliku podršku s njihove strane. Ja sam posebno zahvalna Bogu za moje roditelje. Uz njihovu pomoć, sve je lakše.

Denis:

Pri prvom susretu sam bio preplašen. Kako su one bile male! Ja još uvek nisam postao otac, a treba da se brinem za ovako male bebe. I to dve odjednom!!! Plašio sam se da ih uzmem u ruke, jer nisam bio siguran da ih neću ispustiti. Ipak, hraniteljka mi je donela prvu bebu da je nahranim. Imala je krupne oči. Uplašeno me je gledala. Nekako sam uspeo da je nahranim. Počeo sam da se preispitujem, te sam upitao socijalnu radnicu šta se događa ako ih uzmemo, pa se onda desi da mi nismo bili spremni za to. Rekla mi je da dobro razmislimo da li smo sigurni da to možemo, te ako nismo sigurni, da to odmah kažemo kako deca ne bi prolazila kroz nepotrebne stresove. Tih pola sata koliko smo tamo bili, činilo se kao večnost. Više nisam znao ni šta da pitam, ni šta da mislim. Kad smo došli kući toga dana, osećanja su mi bila pomešana. Možda bismo i mogli da se brinemo za njih, ali šta ako dođe do toga da shvatimo da mi to ne možemo? Ubeđivao sam sebe da je ipak bolje da ne preuzimamo tako veliku odgovornost na sebe, a Esteru sam podsećao da smo se dogovorili da nećemo uzeti tako malu decu i da nismo svesni šta nas sve čeka ako na to pristanemo.

Estera:

Bila je to borba između naših strahova i onoga za šta smo znali da je ispravno. Biti u situaciji gde reći NE nije moguće (ne zato što smo primorani da kažemo – da, već zato što u srcu znaš da treba da kažeš – da), a te reči mogu da promene ceo tvoj život

23.11.-27.11. 2017

Nismo to izgovorili naglas, ali znali smo da ćemo uzeti devojčice. Još pre nego što smo ušli u ovaj proces, ja sam znala da već postoje deca kojima smo baš mi potrebni. Znala sam da nećemo mnogo razmišljati kada dobijemo prvi poziv zato što će to biti to. Tako je i bilo. Ja sam znala da treba da napravimo ovaj korak, ali period od poziva do dana kada smo ih uzeli je bio period prevazilaženja strahova koje smo imali u sebi.

Šta ako pravimo grešku? Šta ako mi nismo spremni za ovo? Šta sve treba da žrtvujemo? Možda smo mogli najpre da razmislimo o biološkoj deci. Svakakve misli su mi padale na pamet. Morala sam svaku misao da filtriram i da nađem odgovor na svako pitanje, a ne da ih ignorišem. Drago mi je da smo imali vreme za razmišljanje, preispitivanje, razgovore sa porodicom i prijateljima. Mi smo duboko u srcu znali da će naš odgovor biti DA, ali smo hteli da se izborimo sa svim pitanjima koja su nam zadavali muke, dok ne donesemo konačnu odluku.

27.11.2017.

Danas je dan kada treba da kažemo šta smo odlučili. Imala sam veoma veliku tremu. Stomak me je boleo. Samo jedan poziv i sve će biti drugačije. Naš život, naše navike, planovi, prioriteti. Više ništa neće biti isto. Pozvala sam i rekla sam - DA.

28.11.2017.

Otišli smo sami da vidimo bebice. Bila sam jako uzbuđena. Evo jedan mali deo iz dnevika: ,,Bilo je tako super. Jako sam srećna što sam mogla da ih mazim, da ih hranim, da pričam sa njima… Oni stvarno vole da se maze”. Konačno sam videla i drugu bebu. Bila je preslatka. Dok sam je hranila, Denis je hranio prvu bebu. Veoma dobro se snašao sa njom. Ja sam bila oduševljena njim. Sećam se kako su nas čvrsto držale za prst dok smo ih hranili. Ovoga puta je sve bilo drugačije. Strah više nije bio prisutan.

29.11.-07.12.2017.

Ponovo period čekanja. Ovih nedelju dana mi je brzo proletelo zato što smo sve pripremali za njihov dolazak. Bio je to lep period. Sklapali smo krevetac tj.dva kreveca, obavili smo kupovinu posteljine, odeće i svega što je bilo potrebno. Da naglasim, uživali smo u periodu dok smo još uvek bili sami i dok je u kući bila tišina. Nismo ni slutili šta nas čeka :)

08.12.2017.

Došao je i taj dan. Otišli smo po devojčice. Bila sam jako uzbuđena. Kada smo došli kod hraniteljke koju jaaako volim, sve nam je još jednom objasnila, pripremila njihove stvari i cure su bile spremne za put. Vožnja u kolima je dobro prošla. Bile su mirne. Ležale su u korpama koje su im kupili roditelji. Držale su me za prst.

Još uvek nisam mogla da shvatim da smo od tog trenutka postali odgovorni za dva mala stvorenja. Moram da priznam da je taj dan bio stvarno težak. U njihovim okicama se videla zbunjenost, nesigurnost. Kada smo ušli u kuću, tražile su poznatu sliku, zid, glas, miris, ali ništa od toga nisu mogle da nađu. Bile su mirne samo u korpama u kojima smo ih doneli. Uspavati smo ih mogli samo kad smo ih ljuljali u njima. Znala sam da ću narednog dana imati veliku upalu mišića… Imala sam upalu malo duže :). Te noći smo spavali samo sat vremena. Adrenalin je odradio svoje tako da nam ni to nije smetalo.

Denis: Prvi dan je protekao kao što smo i očekivali. Čim smo došli kući počele su da plaču zbog promene koju su doživele. Bio sam uzbuđen, ali i uplašen kako će reagovati na nas, na novi dom, na novu sobu... Teško ih je bilo umiriti. Dobro je što smo imali njihove korpe, jer su samo u njima bile mirne bar na kratko. Samo su okretale male glavice levo-desno i očima uplašeno kolutale. Taman bi se jedna umirila, druga bi zaplakala i onda opet sve ispočetka. Dan smo proveli u pokušajima da ih umirimo i nahranimo. A noć… Ne znam koliko su spavale, znam samo da su se trzale svakih deset-petnaest minuta na svaki zvuk koji su čule, pa smo ih ljuljali dok nam ruke ne bi utrnule od bola. Život nam se bukvalno promenio preko noći, ništa više nije bilo isto.

27.12.17.

Moram priznati da nismo očekivali da će biti tako teško. Njihova prva hraniteljka nam je rekla dve stvari i ispostavilo se da je bila u pravu: 1. Ne smete da ih se plašite, 2.Trebaće bar 4-5 meseci da se naviknu na vas. Nisam o tome previše razmišljala u tom trenutku, ali sada znam da je bila u pravu. Od trenutka kada sam prestala da se plašim da ostanem sa njima sama (jer u trenucima kada obe plaču, situacija je teška), sve se promenilo. Tačno se sećam ovog dana. Kao da su osetile. Više nisu toliko plakale i počele su bolje da jedu. Konačno sam mogla da ostanem sama sa njima. Mogli smo da se nadišemo. Malo zatišje pred buru.

Denis: Ovakva odgovornost promeni čoveka i natera ga da bude zreliji, odgovorniji. Postao sam 'tata' preko noći. Naučio sam da moje potrebe nisu najbitnije na svetu. Otvorili smo dom i srce za ove curice i to nas je obogatilo i donelo dublju dimenziju u naš život i brak. Zahvalni smo Bogu što možemo da služimo ovim malim stvorenjima. Kada njima dajemo, mi takođe primamo, postajemo strpljiviji, ljubazniji i velikodušniji. Svaki njihov osmeh, pokret, svaki mali napredak, naša je nagrada za ceo život.

Od tog dana, pa sve do danas, smo svašta prošli. Za to bi nam trebala jedna knjiga, ali spomenuću samo nekoliko stvari u sledećim postovima.