OD AVGUSTA PA SVE DO SAD...

Nikad ne znaš šta ti dan donosi. Planiraš jedno, a desi se nešto drugo. Mislim da je to svima poznato.

NEUROHIRURGIJA

19. avgusta 2018. Beba 1 se probudila i bila je neraspoložena. Plakala je i videlo se da nešto nije u redu. Taj dan smo imali isplaniran roštilj sa Denisovom porodicom. Denis je otišao, a ja sam ostala sa devojčicama kod kuće. U 12 sati je Beba 1 ručala, ali odmah i sve ispovraćala. Imala ja i čudne pokrete tela, a na sve to kada sam proverila njenu pumpicu na glavi bila je uvučena. Pošto se to prvi put dogodilo, nismo znali da li je to normalno ili ne. Denis se vratio kući, pozvali smo moju mamu da dođe da čuva Bebu 2. Ja sam spakovala stvari za bolnicu zato što sam imala osećaj da ćemo tamo ostati. Seli smo u kola, a suze su same počele da teku. Još uvek pod utiscima iz bolnice iz koje smo se nedavno vratili, ponovo se vraćamo nazad. Ona je samo čvrsto držala moju ruku i gledala sa tim njenim prelepim, ali tužnim, plavim okicama u mene.

Uzela sam telefon i zapisala misli koje su mi u tom trenutku prolazili glavom : '' Tako mi te je žao bebo, ali ovi trenuci su trenuci gde vidim koliko te mnogo volim i da želim svakim danom sve više da te volim. Želim da uživam u svakom danu sa tobom. Ne želim da budem nervozna kada je teško i kada već ne znam šta ću sa tobom. Želim da dajem sebe 100%. To da si moja, to je čudo. Volim sve u vezi tebe. Ti si moje srce i ne dam te nikome. Ja sam kao tvoj advokat i znam da treba da te zastupam u svemu. Svaka ova situacija sa tobom me menja. Nikada ne ostanem ista. Zajedno ćemo proći kroz sve. Tu sam da te čuvam''.

Stigli smo u dečju bolnicu i otišli smo na odeljenje za neurohirurgiju. Nazvali su doktora koji vodi naš slučaj (samo da naglasim da dečja bolnica u Novom Sadu ima dva jako divna neurohirurga koji su se predivno brinuli za našu bebu) i rečeno nam je da ostajemo u bolnici. Onda je usledio CT, ultrazvuk i infuzija. Dežurni doktor je došao da nas obiđe i rekao je da su joj nalazi prilično dobri i da on misli da ćemo sutra kući. Baš mi je bilo drago.

DNEVNIK IZ BOLNICE

Ponedeljak. Ceo dan na infuziji. Ceo dan spava. Ipak ćemo ostati malo duže. Kada smo pokušali da joj dajemo nešto da popije sve je ispovraćala. Tako nam je prošao ponedeljak. Doktor je došao i rekao mi je da će raditi reviziju šanta, pošto nešto nije bilo dobro na snimku.

U utorak je već bilo bolje. Ona je počela da mi se smeška, a kada je Denis nazvao na telefon, samo mu je gugućkala i smeškala se. Sledeća noć nam je bila mala teža pošto je dobila temperaturu. Samo je plakala i nije mogla da zaspi. Nosila sam je na rukama skoro celu noć kako bi makar druga deca mogla da spavaju.

U međuvremenu sam posmatrala druge mame. Mama 1 upravo sedi sa sinom od 2 godine na intenzivnoj nezi. Tumor na mozgu. Kakva tuga u očima kada su njoj i suprugu saopštili da dete ima tumor, ali kakva radost kada su im rekli da je operacija protekla dobro i da nije bilo komplikacija. Zagrlili su se i plakali, a i mi sa njima.

Mamu 2 čeka nešto slično sutra. Detetu koje ima 1 godinu otvaraju glavu od uha do uha i prave rekonstrukciju lobanje.

Plačemo zajedno, smejemo se zajedno, komentarišemo zelene viršle za doručak i bezukusnu sarmu. Sve u svemu - ŽIVOT!

U sredu je Beba 1 već počela da pije i da jede. Videlo se da je bolje. Obavili smo još nekoliko snimanja i čekali smo operaciju. Kada sam je uspavljivala te večeri, pomolila sam se za nju i nekako verovala u čudo da mi idemo kući bez operacije.

Četvrtak, doktor je došao i rekao je da je došlo do neke greške i da su zaključili da našoj curici nije ništa sa šantom i da revizija šanta nije potrebna. Rekao nam je da sutra idemo kući i da je u pitanju bio same neki stomačni virus. Šant se sam vratio na mesto.

Čuda su i danas moguća!

Denis je došao sa Bebom 2 na kontrolu kod istog neurohirurga, tako da nam je istog dana napisao otpusnu listu i nismo morali ni petak da čekamo u bolnici. Kakva radost!

Kada smo se vratili iz bolnice usledio je jedan poseban period u našem životu o kome možete pročitati OVDE. Nešto neverovatno se dogodilo.

REHABILITACIJA

Do novembra smo bili mirni, bez odlazaka u bolnicu. Zatim, u novembru smo imali zakazanu rehabilitaciju. Ovaj put je Denis morao da ide sa njima na nedelju dana u dečju bolnicu. Nisam mogla da zamislim kako će on to sve sam uspeti pošto su one jako zahtevne, a u bolnici im je dosadno pa treba im stalno neka zabava. Pošto još uvek ne mogu same ni da sede ni da puze, uvek je potrebna još jedna osoba koja će da pomogne. Ja sam dolazila da mu pomažem preko dana, a kući sam išla da prespavam. Sve do trećeg dana kada više nisam smela da idem u bolnicu. Denis je super suprug! Predivan suprug i brižan roditelj. I svakim danom me sve više i više oduševljava. On se

super tamo snašao sa njima. Trebao je i on da ostane još jednu nedelju u bolnici, ali cure su dobile temperaturu pa su ih pustili u petak kući. Bilo mi je drago da se vraćaju kući, ali znala sam da će biti izazovno pošto su obe bolesne. Temperatura, kašalj (koji ih je držao 2 meseca), zapušen nos.

Sve to prođe, čovek nauči nešto novo. Cure napreduju polako, ali mi smo zahvalni za svaki napredak koji vidimo. Ponekad je pomak toliko mali da to niko ne može da vidi, samo mi, ali svaki taj napredak slavimo. Beba 2 samo što nije propuzala, Beba 1 je najsretnija beba na svetu. Radi rukicama i nogicama kao nikad do sad i stalno guguće i peva. Jako je druželjubiva, voli ljude i jako je umiljata. Beba 2, ona ne voli svakoga. Samo izabrane ljude. Za sad ih ima samo četvoro: Denisa, moju mamu, Nađu i mene. Ona već ima svoje omiljene pesmice koje kada čuje, samo se smeje. Velike cure. Vreme leti.

Ne znamo koliko dugo će još biti sa nama, ali znamo da moramo da budemo zahvalni svakog dana i da treba da cenimo svaki trenutak proveden sa njima. One su naš dar sa neba.