NEPLODNOST - ČUDO

Jedna osoba je rekla: "Ne postoji dete koje je trebalo da se rodi, a da se nije rodilo''. Istina, ali neko na to dete mora da čeka malo duže, a nekome se to desi brzo; nekome prirodno a nekome natprirodno; nekome telesno a nekome vantelesno; neko rodi a neko usvoji. Mi smo na naše čudo čekali 7 godina, 11 meseci i još par dana.

Nismo znali da ćemo biti svrstani u grupu bračnih parova kojima neće biti lako da imaju svoju biološku decu. Naš problem sam bila JA. Imala sam polucistične jajnike od moje 16-te godine. Rekli su mi da su to vodene ciste koje će same od sebe nestati. Ginekolog je hteo da to rešim sa lekovima, ali mi smo se odlučili na nešto drugo, a to jeste da verujemo u čudo. Bili smo mladi, nismo žurili. Dosta smo putovali, svirali, gradili i s obzirom na to, mislili smo da nam to neće pretstavljati toliko veliki problem.

Polako su prolazile godine a ja sam htela da se ostvarim kao majka i isto tako sam želela da Denis postane tata i da imamo dete koje će biti na radost kako nama, tako i ljudima koji ga budu okruživali. Nisam mislila da će to ići baš tako teško. Uvek sam se pitala da li je pravo vreme i da li je naš problem baš tako ozbiljan.

Imam drugaricu kojoj je ginekolog rekao da će jako teško da zatrudni, gotovo nemoguće, ali dala joj je neke lekove nakon kojih je zatrudnela odmah narednog meseca. Kada sam to čula nekako sam se smirila i dobila sam sigurnost u tome da kada stvarno odlučimo da je vreme za bebu, uzeću te lekove i gotovo, a do tada ću raditi na svom telu da budem zdrava i spremna da nosim u sebi dete.

Odlučila sam da se prebacim na što zdraviju ishranu. Izbacila sam sve štetno koliko sam mogla i koristila sam neke prirodne načine za regulisanje hormona.

Prolazile su godine, ali ništa se nije dešavalo. Svakog meseca kada bih dobila menstruaciju bila bih tužna. Čak i u periodu kada beba nije bila u planu, a dobila bih menstruaciju, bila bih tužna, razočarana u sebe, svoje telo.

Posle nekoliko godina kada sam dobila baš veliku želju da imamo dete, odlučili smo se za varijantu koja je pomogla mojoj drugarici. Bila sam ubeđena da ako je pomoglo njoj, koja je imala ozbiljniji problem od mene, sigurno će pomoći i meni. Probala sam to i nisam mogla da verujem da sam sledećeg meseca ipak dobila menstruaciju. I tako su godine prolazile. Emocije koje te preplave, misli koje te muče, suze koje isplačeš su samo tvoje. Znaš da niko ne može da te razume iako se ljudi trude. Može da te razume samo onaj ko je kroz to prošao i onaj ko prolazi kroz to. Svaki komentar je suvišan. Svaki savet beznačajan.

Usvajanje i hraniteljstvo je bilo u planu od kako smo se venčali. O tome smo pričali već na početku braka, ali i za to smo imali plan. Planirali smo da imamo prvo našu biološku decu, a onda da usvojimo ili da na hraniteljstvo uzmemo nekoliko dece. Često se desi baš suprotno. Mi nešto planiramo, a na kraju sve ispadne drugačije. Sada kada se okrenem unazad, jako sam zahvalna Bogu što nije išlo po našem planu nego upravo onako kako to nismo planirali.

Pošto je prošlo 7 godina kako nismo dobili dete, odlučili smo da postanemo hranitelji i dok čekamo da zatrudnimo da brinemo o deci kojoj je to stvarno potrebno. Nekako duboko u sebi smo znali da ćemo imati i naše biološko dete, ali stavili smo to na stranu, verujući da i za to postoji pravo vreme i da ne želimo to da požurujemo. Znam da svaki par koji ima problem sa neplodnošću zna šta treba da radi, koliko da čeka, koliko daleko treba da ide, koju alternativu da izabere, koliko im treba da se oporave od neuspelog pokušaja da postanu roditelji. Zato želim da naglasim da je ovo naša priča, drugačija od svake ostale. I svaka ta priča, to putovanje, ima svoju težinu, tugu, radost i vrednost.

NAŠE ČUDO

O tome kako smo postali hranitelji možete pročitati ovde. Za one koji su pročitali naš blog o hraniteljstvu znaju da sam bila u maju 2018. godine sa Bebom1 u bolnici na Neurohirurgiji. Ona je trebala da ima operaciju, ali su nas poslali kući na nedelju dana zbog upale koju je imala. Još pre otpusta, dok smo bile u bolnici, desilo mi se nešto jako zanimljivo. Stalno sam bila pospana. Ali to nije bio običan umor, nego sam u toku dana osetila da mi se spava i jednostavno sam morala da odspavam. To mi je bilo pomalo čudno, a pored toga mi je kasnila menstruacija već nekoliko nedelja, ali ja tome nisam pridavala veliki značaj zato što moja menstruacija skoro nikad nije bila redovna.

Na putu ka kući iz bolnice, rekla sam Denisu da kupi test za trudnoću, eto samo da proverimo, ali nisam se ničemu nadala. Stigli smo kući, otišla sam u wc, uradila sve kako test nalaže i samo za nekoliko sekundi videla sam dve jako tamne linije. Iskreno, bila sam šokirana. Nisam mogla da verujem da vidim dve linije. Toliko testova urađenih za ovih nekoliko godina, i svaki je imao samo jednu liniju....Ovo je bilo nešto o čemu sam samo sanjala.

Pozvala sam Denisa i kada je video dve linije možete da zamislite tu sreću. Nikad ga takvog sretnog nisam videla u životu. Od radosti je otišao u apoteku da kupi još jedan test da budemo sigurni. Hehe... Čovek nije mogao da poveruje svojim očima. I drugi test je bio pozitivan. Odmah sutradan sam otišla kod ginekologa pošto sam već dve nedelje imala slabo krvarenje. Svaki dan po par kapljica. Kod ginekologa mi je bila potvrđena trudnoća, ali isto tako i uočen polip koji je bio, prema njenim rečima, razlog zašto krvarim, ali rekla mi je da tome ne pridajem veliki značaj. Odmah sam kupila vitamine, utrogestan, uradila betu i otišla sam kući sa lepim vestima.

Nisam znala kako ću uspeti ponovo da se vratim sa Bebom 1 u bolnicu pošto sam morala da mirujem, ali dogovorili smo se da ćemo videti sa doktorom i pronaći neku alternativu.

Saznala sam da sam trudna u četvrtak 11. maja. Beta je rasla ali i krvarenje. Nije bilo obilno, ali nadali smo se da će prestati. U sredu 16. maja sam otišla ponovo na pregled i doktorica mi je dala uput za Betaniju pošto je u materici već bilo dosta krvi. Ja sam sebe ubeđivala da je beba dobro i da će mi u Betaniji reći da je beba živa i da to nije ništa ozbiljno. Toliko dugo smo čekali ovo čudo, a da sada samo tako ode, to nije bila ni opcija. U Betaniju smo otišli posle 18h. Poslali su me iza glavne zgrade. Sela sam i čekala, dok je Denis vozao curice napolju. Posle 2 sata čekanja, primili su me, napravili pregled i rekli da plod nije živ. Rekli su mi da dođem sutra ujutru da mi urade kiretažu.

Nisam znala šta mi je teže - to što sam izgubila dete ili to što Beba 1 mora bez mene da ide u bolnicu. Jedina opcija je bila da Denis ostane sa njom ili da nam odlože operaciju bar za nekoliko dana, dok se ja oporavim.

BITI HRANITELJ KADA PROLAZIŠ KROZ TEŠKE LIČNE BORBE

17.05.2018 - Evo kako je izgledao taj četvrtak. Ujutru smo spakovali sve u kola, Bebu 2 smo ostavili sa mojom mamom i krenuli za Novi Sad. Ja sam otišla sama u Betaniju, a Denis je morao da žuri u dečju bolnicu na prijem Bebe1. Morali su da naprave neke testove da provere da li mogu da je operišu. Denis mi je javio da mora biti operacija ako nema upale. Ja sam se nadala da će operaciju odložiti, samo dok se oporavim kako bih mogla ja da idem sa njom u bolnicu. Više sam razmišljala o njima nego o tome šta mene čeka. Osećala sam da mi sve izmiče kontroli, da sve ide kako ne bi trebalo. Osećala sam se bespomoćno, razočarano, zbunjeno. Sedela sam u čekaonici i čekala sam da neko izađe da im predam papire za kiretažu. Bila sam tamo ja i još jedna žena. Čekale smo jedno 3 sata i konačo je jedna sestrica odlučila da nas pita šta nam treba. Ja sam joj predala izveštaj od prošlog dana, rekla da sam došla na kiretažu, a ona je samo pogledala papir i rekla : ''To je za zakazivanje. Vi ste 8 nedelja pa ćemo vam dati šansu da to sve prirodno ode. Ako za 10 dana ne prestane krvarenje, dođite ponovo''. Nisam znala šta da mislim. Dali su mi spisak nalaza koje sam trebala da uradim da bi mogli da mi urade kiretažu, a posle toga sam bila slobodna da idem.

Sa jedne strane sam bila sretna zato što stvarno nisam htela da mi rade kiretažu, htela sam da to sve ode prirodno, ali nisam znala da li ću moći to sve da preguram sa Bebom1 u bolnici. Kada je Denis čuo kakva je situacija rekao je da ne dolazi u obzir da ja ostanem sa Bebom 1 u bolnici.

Najteži deo u celoj priči je bio taj da smo se Denis i ja mimoišli i da nismo imali vremena da sve to svarimo, da se zagrlimo, isplačemo, ispričamo. Denis je ušao u bolničku sobu, ja sam izašla, pošto sam ja obavila prijem Bebe1 dok je on otišao sa njegovim tatom da odveze naša pokvarena kola kući (kola su samo stala na raskrsnici usred najveće gužve), i to je bilo to. Stigla sam kući, mama je još bila samnom dok smo uspavali Bebu 2, koja je takođe bila bolesna, i onda je i ona otišla. Ostala sam sama. Sama sa svojim mislima, emocijama, našom bebom koja više nije bila živa i bez osobe koja mi je toliko bila potrebna u tim trenucima - Denisa. Jedino što me je držalo bila je vera koju imam u Boga i mir koji On daje. Sve ostalo nije imalo smisla. Nisam ni bila svesna šta se dešava.

Ujutru me je Denis nazvao i samo mi je rekao da su Bebu 1 odvezli u salu za operaciju. Počela sam samo da plačem, a i on takođe. Samo sam htela da budem tamo sa njima. Bolovi su bili svakim danom sve jači, ali ja sam odlučila da odem u nedelju da ih posetim. Pre nego što sam krenula imala sam jako krvarenje gde sam osetila da je plod otišao. Znala sam da je to kraj. Da bebe više nema.

Kada je prošlo određeno vreme, kada se sve smirilo i kada su se Denis i Beba 1 vratili iz bolnice, kada smo malo predahnuli od svega, ja sam počela da razmišljam o tome šta se desilo. Bilo mi je wow da sam posle toliko godina ostala u drugom stanju, što je bilo veliko čudo, ali isto tako nisam znala šta dalje. Da li ćemo morati ponovo da čekamo toliko godina da nam se, eto, slučajno desi. Nismo ni slutili šta nas dalje čeka.

NAŠE DRUGO ČUDO

U avgustu sam morala ponovo da idem sa Bebom 1 na Neurohirurgiju. O tome sam pisala OVDE. Sećam se da sam sedela na krevetu gledajući na boks u kom smo bile u maju i razlišljala sam o tome kako je sve to bilo, kako nisam ni znala tada da sam trudna... Sve mi je bilo tako sveže. Samo što ni ovog puta nisam znala jednu stvar. Nisam znala da sam ponovo trudna i da ću po izlasku iz iste bolnice ponovo videti dve linije na testu.

Upravo dok ovo pišem, gledam na svoj veliki stomak . Deveti mesec trudnoće. Cela trudnoća je protekla dosta teško, ali evo već smo pri kraju i jedva čekamo da upoznamo naše drugo čudo. Prvih 5 meseci sam ležala u krevetu pošto sam bila na održavanju trudnoće. Mogla sam samo da ih mazim u krilu ili da gledam na njih dok spavaju pored mene.

Denis je morao da preuzme na sebe odgovornost što se tiče curica. On im je kuvao, hranio ih, presvlačio, vežbao 3x na dan sa njima, šetao, pevao, mazio i sve što ja nisam mogla on je radio. Nisam smela da ih podižem, a nisam ni mogla zato što mi je bilo jako loše tih prvih nekoliko meseci. Mnogo sam zahvalna što imam tako predivnog supruga koji se savršeno snašao u ulozi roditelja koji radi sve sam. Ovo je bilo njihovo vreme.

Trudnoća mi nije bila na zavidnom nivou. Kada se smirila mučnina i povraćanje, usledile su glavobolje, posle glavobolja krvarenje koje nas je jako uplašilo, ali do kraja se ispostavilo da je sve u redu sa bebom. Konačno je došao osmi mesec gde sam mogla malkice da uživam u trudnoći, da odem u kupovinu, da se pripremim za Betaniju i evo sada sam u 9. mesecu kada jedva hodam zbog bolova u ligamentima, ali ipak se radujem i iščekujem dan kada ga budem ugledala, poljubila, zagrlila.

DA LI ĆETE VRATITI CURICE SADA KADA SI TRUDNA?

To je bilo pitanje koje su mi postavljali ljudi skoro svakog dana. Iskreno, prvo sam bila jako razočarana da ljudi mogu na taj način da razmišljaju, ali to što je meni bilo najvažnije je bila podrška koju sam imala od mojih roditelja i najbližih prijatelja. Hraniteljstvo nije nešto što ''radiš'' usput, nije zamena za nešto što nemaš, nije ispunjavanje tvojih ne ispunjenih želja (npr. zamena za biološku decu), nije nešto što radiš samo dok je lako, nije način kako da se obogatiš. Hraniteljstvo je sve, samo ne to. Hraniteljstvo je staviti nekoga na prvo mesto bez obzira kako se ti osećaš, voleti bez granica, ne dozvoliti da jedno ljudsko biće prolazi kroz istu traumu dva puta, pružiti dom u kome će se ta deca osećati sigurno. Biti hranitelj = VOLETI!

Kada se okrenem unazad i pogledam na naš život, jako sam zahvalna Bogu što nije sve išlo po planu. Drago mi je da smo mogli da postanemo hranitelji curicama koje mnogo volimo, a nakon toga da imamo mogućnost da postanemo i biološki roditelji. Skoro svako ko čuje našu priču kaže: ''Dobili ste curice pa ste se opustili, niste razmišljali i uspela si da zatrudniš''. Možda su u pravu, ali ja znam da žena ne može da ne razmišlja o tome. I pored toga što smo dobili curice, svaki dan smo se pitali DA LI ćemo imati mogućnost da tako isto brinemo za naše biološko dete. To je uvek prisutno. Naša želja se i ostvarila.

Ako si u periodu u svom životu gde nikako da se ostvari ono što želiš, nemoj da odustaješ i nemoj biti obeshrabren/a. Postoji pravo vreme za sve. Pravo vreme za sve. Pravo vreme za ono što imaš u srcu.